JC, NYC, Orlando- redom kojim mi se cefne

Evo me u porodici moje tetke, na Floridi. Konacno se osecam kao kod kuce. Kupus se kiseli, prica se srpski, ona vice na svoju decu kao sto moja mama vice na njenu :) Nisam ni zamisljala da ce mi ikada biti milo da cujem taj ljuti glas, ali eto, i to cudo se desilo.
Nakon pet prospavanih dana i opste lenjosti koja me je obuzela ovde resila sam da napisem poneki redak, cisto kako ne bi dobar deo mojih misli i impresija pao u zaborav.
Dakle, zavrsio se jedan semestar, jos jedan ostao. To i nije bila tako zastrasujuca cinjenica dok me moj prijatelj Brian nije odvezao na aerodrom. Tamo sam shvatila da cu jednog dana morati da odem i da ce svi i sve sto znam ovde- ostati ovde. I to je, nazalost, opet ucinilo da odrastem malo. A taj trenutak kada osetim da vise nisam ista kao sto sam bila, me vise prepadne i ucini tuznom nego bilo sta drugo. I sve sto sam zelela da mu kazem, nisam mogla..... A i njemu je valjda to bilo jasno, pa me je samo zagrlio najtoplije sto je mogao i kada sam htela da odem, nije mi dao..... I mnogo mu hvala na tome, jer se tek sada, nakon cetiri meseca ovde, pokazuju ti prvi, nesigurni gestovi prijateljstva.
Sta se u stvari desilo.
Kraj semestra je bio nevidjeno ludilo u JC-u. U zivotu nisam toliko radila. Brojali smo i po 17 sati zajednickog rada, noci provedene uz kafu, ociju uperenih na 17" povrsine. Brian i ja smo radili na zajednickom projektu, oboje bez iskustva kada je u pitanju snimanje TV reklama. Devojka koja je bila nas treci kompanjon je bila krajnje nezainteresovana za bilo kakvu pomoc pa smo nas dvoje morali i njen deo da zavrsimo. Naravno, ovo nije bio moj jedini predmet tako da se jurcanje za rokovima svelo na svakodnevnu trku. I na ovaj nacin, preumorni, gotovo na ivici razuma, mi smo se sprijateljili. Pokazalo se da ta crvenokosa internacionalka ne ujeda, nije zla, nije (preterano) glupa... cak ume i da se nasali, i to je bilo dovoljno za pocetak... Dovoljno da taj rad postane zadovoljsvo, i da se njegov kraj proslavi kako dolikuje, jer smo ga svi jedva docekali.
I tako je nekako pocelo... Brian, njegova devojka Maddie, jos jedan kolega, koleginica i ja smo prvo otisli u kineski restoran... pa posle gledali film zajedno, par dana kasnije na kafu, pa u nocni izlazak, pa na kucnu zurku.... i sve tako, malo po malo, zblizili smo se. I ja sam onda shvatila, da sam u stvari bila prilicno lose srece sto se ljudi tice kada sam dosla u JC, i da su oni prvi koje sam upoznala uglavnom bili neki neinteresantni likovi.
Juce sam bas pricala sa Maddie o zivotu, ljudima i ljubavi i jako sam se zacudila kada mi je ona rekla da bi bas volela da ima neke momke-prijatelje, ali da ne moze jer to nije drustveno prihvatljivo..... jer ovde jednostavno nije uobicajeno da se devojka druzi sa momcima. To je meni bilo jako cudno i mislim da je prouzrokovalo mnoge probleme jer ja jednostavno nisam navikla na takve podele.. I ne znajuci sta to u stvari znaci, zvala sam razne kolege da se pridruze meni i ostalim Evropljanima prilikom mnogih izlazaka, i oni su te pozive citali na nacin koji je njima znan. Sve je to doprinelo stvaranju jedne velike konfuzije u mojoj glavi, jer sam ja sve njihove gestove citala na nacin meni znan, i tako se stvorio jedan zacarani krug iz koga niko nije mogao da izadje.
Konacno se sve to razresilo. I to tako sto se uospte vise ne druzim sa tim ljudima na koje sam prve naletela. Sa ovom drugom gardom sam bila mnogo obazrivija, i to se nekako odvija... Videcemo sta ce da bude... za sada nam je svima lepo i valjda je to jedino vazno :)
..............................................................................................................

Florida je u jednom smislu ista kao JC, u drugom je potpuno razlicita. Svakako da mi prija ovih 30C u sred decembra i planovi za kupanje :).... ali cinjenica da su aligatori ovde domace zivotinje me pomalo i plasi :) Potpuno mi je neverovatno da postoji mogucnost da naletimo na jednog tek tako, dok idemo po decu u skolu. Jedan stanovnik ovog podneblja je i oklopnik, odnosno armadiljo, ciji smo napusteni oklop videli vec nekoliko puta. Leptiri su ogromni, preko 10cm a umesto jabuka i krusaka jedu se banane i pomorandze.
Ovde, u Orlandu se upravo odvija razresavanje jednog velikog zlocina. Naime, devojcica koja je nestala pre oko 5, 6 meseci, je konacno nadjena.... Njena majka je u zatvoru, kosti su identifikovane, nas oblecu helikopteri, izvestavaju novinari i okolne puteve pokazuju mnogobrojni volonteri i policajci. Tragedija je velika, mnogo se prica o tome, ali to je nece vratiti.
Isla sam kao prava velika sestricina da propratim poslednje skolske dane malih pacica.
U skoli sam naucila da se dete jos kao petogodisnjak moze nauciti na raspored od 9-15h. Da se domaci zadaci moraju raditi. Da se himna peva pre nego sto se zapocne bilo kakav rad. Da su drugari razlicitih rasa isti kao i mi.
Pevali smo bozicne pesme sa suzama u ocima jer je to bila poslednja stvar na svetu koja nam se radila, sa Deda Mrazovom kapicom na glavi na 30 stepeni C.
Novogodisnju atmosferu pravimo svecama koje mirisu na borovinu i mnogobrojnim ukrasima koje kacimo na kola, kucu, drvece. Irvasi, sanke, rukavice, shalovi, kape, Deda Mrazovi, patuljci nicu kao pecurke. Samo snega nema..... ni z od zime. Sve ostalo je kako treba :)
Mnogo mirnije, stalozenije i smirenije nego sto je bilo u New York-u npr.

NYC je jedan prilicno haotican grad, posebno ako vas put nanese tamo u periodu Dana zahvalnosti, kao sto je mene. Toliko buke, piske, cike, trke, brige je cinilo da se vratimo u svoje sobe na kraju dana kao mleveno meso. Nismo mogli da se javimo na telefon, jer nismo culi jedni druge. Prolazak kroz Petu aveniju je trajao beskonacno dugo jer je vecina ljudi nosila enormne kolicine kesa i kesica krcatih poklonima za svoje drage. Lampioni, bozicne pesme, kola koja trube, zene na ciju je nogu neko upravo zgazio, vetar koji tera jezu u kosti, izgubljena deca i prestravljene majke, kloshari, djubre na sve strane i skupi obroci..... da li je to bas taj NYC u koji svi hrle, o kome svi pricaju i zele da zive u njemu?
Ne verujem. Pre ce biti da je to nesto drugo sto ovaj grad ima, ali mi je mnogo sebicnije ponudio. Muzej moderne umetnosti (MoMA), Kalderova izlozba, i mjuzikl na Brodveju.
Sreli smo jednog prijatelja u NYC koji nam je objasnio kako da kupimo rush tickets za Brodvej, i od sveg srca preporucio da odgledamo "Chicago". To je bio pun pogodak! Toliko smo uzivali da se i sada najezim kada pomislim na to. Biti glumac na Brodveju je sigurno velika privilegija, pa samim tim svojim talentom ovi mladi ljudi prosto zrace neverovatnom energijom. Najfascinantnije od svega mi je bilo to sto je koreografija bila tako jadna, gotovo da nista nisu imali, a i pozoriste uopste nije bilo pompezno, ali je njihova uvezbanost, glas, izgled, gluma sve to nadomestila jos u prvih nekoliko sekundi. Takodje sam bila ocarana glumcima i glumicama crne koze, ciji glasovi su cinili da se cela sala trese sa sve nama unutra kada bi pevali. Sve je bilo savrseno, oni lepi kao lutke, zgodni, mladi, talentovani. Mi cupavi, ruzni i umorni, ali u mraku i srecni :)
Kalderova izlozba je isto bila fantasticna. U sustini, ja nisam ni znala da je ta izlozba bila u toku, nego sam to cula od kelnerice u restoranu balkanske kuhinje, dok sam jela burek haha. I tako sam se jednog dana zaputila ja Metropolitenu, kad videh Kalder-a. I mislila sam se da li imam vremena ili ne, i na svu srecu sam odlucila da skrenem. Sve njegove lutkice iz cirkusa, skulpture od zice, Romul i Rem, akrobate, akvarijum, koferi u kojima drzi cirkus, skice, portreti.... jao, jao, jao.... Zamalo da se upiskim od srece! Toliko sam se zadrzala tamo da u Metropoliten uopste nisam ni stigla, ali idem ponovo u NYC za novu godinu, tako da cu i to stici :)
O MoMA-i i ne vredi govoriti, remek delo u svakom smislu.
Cudno je to sto sam ja ipak imala dosta srece da vidim dosta najvaznijih evropskih muzeja i samim tim podigla standard, sta je dobar izlozbeni prostor, sta je dobra izlozba, shvatila kako sve to moze da izgleda. E pa, NYC svakako da nudi jos vise u tom smislu. Ima ludacku energiju koja je u stanju da vas smrvi sa zemljom, a pitanje je da li vi uopste zelite da budete smrvljeni. Licno, nisam bas sigurna. Grad koji meni prija je Beograd, jer sam u njemu odrasla, na njega sam navikla. Ovakvi megalopolisi poput Pariza ili NYC mene plase, ne znam gde pre da gledam, da li ce pre da me udare kola, voz, metro, bicikl, ljudi, psi ili brod.
Utisak koji je ovaj grad ostavio na mene je jako nedefinisan, osecanja su mi podvojena. Ne znam da li vidim sebe u tom ludilu, ili sto dalje od njega. Definitivno idem jos jednom, pa cu videti :)

Do skorog vidjenja,

<3
m