Toliko sam se navikla na sve i svakoga ovda da mi se cini da uopste vise nemam sta da kazem. Verovatno zato i ne pisem blog tako cesto. Sve je postalo deo moje svakodnevice, zna se red , raspored, obaveze. Svaki dan pocinje da deluje poznato, sve je manje gresaka, engleski je tecniji, cita se lakse, prica opustenije... ponekad se cak i nasalimo :)

Sad smo se i bolje upoznali pa su se i medjuljudski odnosi promenili. Nemamo vise potrebu da budemo deo krda, ponekad odemo na veceru i sami. Ranije, to je bilo nezamislivo. Znalo se da je nas 10-oro, da se ide na veceru u 7 i prica o prethodnom danu. Sad se ide na veceru kad zakrce creva. Sa nekim ili sam, nije vise bitno... dovoljno smo dugo ovde da se u menzi uvek nadje neko poznato lice.

Nakon zimskog raspusta koji je svakako bio uzbudljiv, vratili smo se u snegom obavijeni JC, nas mali grad koji nikada nije igledao lepse, toplije, i vise kao dom nego tog dana :) Nase sobe polu-prazne, jer nam gotovo citava imovina bila na ledjima, konacno su delovale sredjeno :)

Ono po cemu cu se svakako secati tih mesec dana je neopisiva zima koja me je pratila pri svakom koraku. Florida je zaista bila divna, suncana i topla. Prepuna raznobojnih zjala koje su letele naokolo, i ja sam manje vise i provela te dve nedelje radeci ono sto se sa zjalama i radi- hvatala ih :) Sa predivnih 30 stepeni C otisla sam u NYC na grozomornih 30 stepeni F, sto nije ni malo bilo zabavno. Savrseni plan paralelnih ulica i avenija je omogucio okeanskom vetru da shiba punom snagom, da me cak i sad prodje jeza kada se setim kako smo se nasmrzavali tamo.

Velika Jabuka, 31. decembar, Times squere, 2 miliona ljudi, 1 tona konfeta, 5 sati napolju, temperatura stabilizovana na -7C.... to je bila nasa Nova godina. Cak se i uzbudjenje zamrzlo. Sve sto smo Mimmi i ja mogle da uradimo kada je konacno izbila ponoc, je da promrdamo nasim crvenim nosevima u znak razumevanja. Onda smo otisle.

Metropoliten

Starija dama, umetnica sa kojom smo bile je zelela da nam pokaze sve, odjednom, odmah, momentalno, tad. Trcale smo od sobe 4 do 21, onda do 54, 32 pa 61... ali smo zaboravili da vidimo nesto u sobi 6, pa jurile nazad do 45-e, naravno preko 21, 3, 6, 87, 78... 00101110110110101...... gurajuci se kroz gomile zainteresovanih turista...

Mimmi koju umetnost UOPSTE ne zanima se smrtno dosadjivala, ja sam bila isfrustrirana zbog tog nasumicnog obilazenja 200 na sat, a dama, dama je uzivala u raju kovanih novcica, slomljenih cupcica i polovina noseva koji su tamo izlozeni. Ono sto je mene zanimalo, ona je videla milijardu puta. Jednostavno nismo bili dobra kombinacija ljudi za MET. To se jasno pokazalo kada je moja drugarica konacno pronasla "nesto vredno paznje", i puna ushicenja nas pozvala da podeli svoje odusevljenje sa nama. Dama se odvojila od mikroskopskog analiziranja pukotine u jos jednoj posudi, ja od nekog crteza koji mi je privukao paznju kako bismo videle sta je to konacno zainteresovalo Mimi. Plavi tanjir, u sredini ogroman penis okruzen mnogobrojnim, malim, isprepletanim penisima, i svi se oni smeju ka nama. Dama, poznatija kao April Vollmer, umetnica iz NY-a, prijateljica moje profesorke iz Beograda, se kiselo nasmesila. Meni su samo klecnula kolena. Vise nismo isli u muzeje.

Ali smo se zato bacili na drugu vrstu uzivancije :)

Bruklinski most

je bio divan i prilicno bezbolan izbor. Sumrak koji nas je uhvatio nam je omogucio da vidimo most u punoj lepoti i pre i nakon sto su svetla bila upaljena. Vetar nas ni ovde nije stedeo tako da smo jedva docekali da se docepamo druge strane i zarijemo sekutice u bostonsku krem krofnu, cudo pred kojim se kalorije ne broje :)

Nakon NYC, otisla sam u Vasington, na jos vecu zimu gde sam smislila da je divno da setam sto vise mogu tako da su mi ledenice tekle venama, ali mi se koriscenje metroa cinilo kao nepotrebno zavlacenje u podzemlje u tako lepom gradu kao sto je DC. Monika, devojka kod koje sam spavala je bila preslatko ljudsko bice, toliko zainteresovana za sve, komunikativna i jednostavna da je tih 4 ili 5 dana u Vasingtonu bilo i vise nego prijatno iskustvo. Tamo sam i jela neke od najboljih obroka u SAD, po Monikinoj preporuci, uglavnom americku verziju meksicke kuhinje- moju omiljenu :D.

Pokusavam da privedem blog kraju pa da samo u kratkim crtama navedem sta se u stvari desavalo kako bih (po mogucstvu, relativno skoro) mogla da nastavim malo opsirnije. Dakle, iz Vasingtona sam imala let do Atlante, gde me je sacekala Maddie, moja najdraza Amerikanka, i onda smo zajedno nastavile put do Chatanuge, njenog rodnog grada. Njen tata je u jednom trenutku svog zivota smislio da zivot u gradu nema smisla, tako da je Maddie prakticno odrasla u njihovoj kuci na vr` planine, pored Chatanuge. Predivna priroda, shuma, cist vazduh, pogled, fenomenalna kuca, ljubaznost kojom su me docekali i neodoljivi sharm njhova 2 psa i 2 macke su ucinile da ovo malo, uvrnuto mesto ostavi najdublji trag u mom srcu. Maddie je dusha, drago, drago bice, koje je ucinilo da sve bude posebno, carobno i neponovljivo, i to joj nikada nece biti zaboravljeno.

S obzirom da je 2 am, i da sam ja iz nepoznatog razloga u sred rada uzela da pisem blog, bilo bi dobro da sad i prekinem to da radim.

Danas je divan dan, 11. februar, moj polu-rodjendan. Idem da slavim :)

Do skorog citanja

<3 m

JC, NYC, Orlando- redom kojim mi se cefne

Evo me u porodici moje tetke, na Floridi. Konacno se osecam kao kod kuce. Kupus se kiseli, prica se srpski, ona vice na svoju decu kao sto moja mama vice na njenu :) Nisam ni zamisljala da ce mi ikada biti milo da cujem taj ljuti glas, ali eto, i to cudo se desilo.
Nakon pet prospavanih dana i opste lenjosti koja me je obuzela ovde resila sam da napisem poneki redak, cisto kako ne bi dobar deo mojih misli i impresija pao u zaborav.
Dakle, zavrsio se jedan semestar, jos jedan ostao. To i nije bila tako zastrasujuca cinjenica dok me moj prijatelj Brian nije odvezao na aerodrom. Tamo sam shvatila da cu jednog dana morati da odem i da ce svi i sve sto znam ovde- ostati ovde. I to je, nazalost, opet ucinilo da odrastem malo. A taj trenutak kada osetim da vise nisam ista kao sto sam bila, me vise prepadne i ucini tuznom nego bilo sta drugo. I sve sto sam zelela da mu kazem, nisam mogla..... A i njemu je valjda to bilo jasno, pa me je samo zagrlio najtoplije sto je mogao i kada sam htela da odem, nije mi dao..... I mnogo mu hvala na tome, jer se tek sada, nakon cetiri meseca ovde, pokazuju ti prvi, nesigurni gestovi prijateljstva.
Sta se u stvari desilo.
Kraj semestra je bio nevidjeno ludilo u JC-u. U zivotu nisam toliko radila. Brojali smo i po 17 sati zajednickog rada, noci provedene uz kafu, ociju uperenih na 17" povrsine. Brian i ja smo radili na zajednickom projektu, oboje bez iskustva kada je u pitanju snimanje TV reklama. Devojka koja je bila nas treci kompanjon je bila krajnje nezainteresovana za bilo kakvu pomoc pa smo nas dvoje morali i njen deo da zavrsimo. Naravno, ovo nije bio moj jedini predmet tako da se jurcanje za rokovima svelo na svakodnevnu trku. I na ovaj nacin, preumorni, gotovo na ivici razuma, mi smo se sprijateljili. Pokazalo se da ta crvenokosa internacionalka ne ujeda, nije zla, nije (preterano) glupa... cak ume i da se nasali, i to je bilo dovoljno za pocetak... Dovoljno da taj rad postane zadovoljsvo, i da se njegov kraj proslavi kako dolikuje, jer smo ga svi jedva docekali.
I tako je nekako pocelo... Brian, njegova devojka Maddie, jos jedan kolega, koleginica i ja smo prvo otisli u kineski restoran... pa posle gledali film zajedno, par dana kasnije na kafu, pa u nocni izlazak, pa na kucnu zurku.... i sve tako, malo po malo, zblizili smo se. I ja sam onda shvatila, da sam u stvari bila prilicno lose srece sto se ljudi tice kada sam dosla u JC, i da su oni prvi koje sam upoznala uglavnom bili neki neinteresantni likovi.
Juce sam bas pricala sa Maddie o zivotu, ljudima i ljubavi i jako sam se zacudila kada mi je ona rekla da bi bas volela da ima neke momke-prijatelje, ali da ne moze jer to nije drustveno prihvatljivo..... jer ovde jednostavno nije uobicajeno da se devojka druzi sa momcima. To je meni bilo jako cudno i mislim da je prouzrokovalo mnoge probleme jer ja jednostavno nisam navikla na takve podele.. I ne znajuci sta to u stvari znaci, zvala sam razne kolege da se pridruze meni i ostalim Evropljanima prilikom mnogih izlazaka, i oni su te pozive citali na nacin koji je njima znan. Sve je to doprinelo stvaranju jedne velike konfuzije u mojoj glavi, jer sam ja sve njihove gestove citala na nacin meni znan, i tako se stvorio jedan zacarani krug iz koga niko nije mogao da izadje.
Konacno se sve to razresilo. I to tako sto se uospte vise ne druzim sa tim ljudima na koje sam prve naletela. Sa ovom drugom gardom sam bila mnogo obazrivija, i to se nekako odvija... Videcemo sta ce da bude... za sada nam je svima lepo i valjda je to jedino vazno :)
..............................................................................................................

Florida je u jednom smislu ista kao JC, u drugom je potpuno razlicita. Svakako da mi prija ovih 30C u sred decembra i planovi za kupanje :).... ali cinjenica da su aligatori ovde domace zivotinje me pomalo i plasi :) Potpuno mi je neverovatno da postoji mogucnost da naletimo na jednog tek tako, dok idemo po decu u skolu. Jedan stanovnik ovog podneblja je i oklopnik, odnosno armadiljo, ciji smo napusteni oklop videli vec nekoliko puta. Leptiri su ogromni, preko 10cm a umesto jabuka i krusaka jedu se banane i pomorandze.
Ovde, u Orlandu se upravo odvija razresavanje jednog velikog zlocina. Naime, devojcica koja je nestala pre oko 5, 6 meseci, je konacno nadjena.... Njena majka je u zatvoru, kosti su identifikovane, nas oblecu helikopteri, izvestavaju novinari i okolne puteve pokazuju mnogobrojni volonteri i policajci. Tragedija je velika, mnogo se prica o tome, ali to je nece vratiti.
Isla sam kao prava velika sestricina da propratim poslednje skolske dane malih pacica.
U skoli sam naucila da se dete jos kao petogodisnjak moze nauciti na raspored od 9-15h. Da se domaci zadaci moraju raditi. Da se himna peva pre nego sto se zapocne bilo kakav rad. Da su drugari razlicitih rasa isti kao i mi.
Pevali smo bozicne pesme sa suzama u ocima jer je to bila poslednja stvar na svetu koja nam se radila, sa Deda Mrazovom kapicom na glavi na 30 stepeni C.
Novogodisnju atmosferu pravimo svecama koje mirisu na borovinu i mnogobrojnim ukrasima koje kacimo na kola, kucu, drvece. Irvasi, sanke, rukavice, shalovi, kape, Deda Mrazovi, patuljci nicu kao pecurke. Samo snega nema..... ni z od zime. Sve ostalo je kako treba :)
Mnogo mirnije, stalozenije i smirenije nego sto je bilo u New York-u npr.

NYC je jedan prilicno haotican grad, posebno ako vas put nanese tamo u periodu Dana zahvalnosti, kao sto je mene. Toliko buke, piske, cike, trke, brige je cinilo da se vratimo u svoje sobe na kraju dana kao mleveno meso. Nismo mogli da se javimo na telefon, jer nismo culi jedni druge. Prolazak kroz Petu aveniju je trajao beskonacno dugo jer je vecina ljudi nosila enormne kolicine kesa i kesica krcatih poklonima za svoje drage. Lampioni, bozicne pesme, kola koja trube, zene na ciju je nogu neko upravo zgazio, vetar koji tera jezu u kosti, izgubljena deca i prestravljene majke, kloshari, djubre na sve strane i skupi obroci..... da li je to bas taj NYC u koji svi hrle, o kome svi pricaju i zele da zive u njemu?
Ne verujem. Pre ce biti da je to nesto drugo sto ovaj grad ima, ali mi je mnogo sebicnije ponudio. Muzej moderne umetnosti (MoMA), Kalderova izlozba, i mjuzikl na Brodveju.
Sreli smo jednog prijatelja u NYC koji nam je objasnio kako da kupimo rush tickets za Brodvej, i od sveg srca preporucio da odgledamo "Chicago". To je bio pun pogodak! Toliko smo uzivali da se i sada najezim kada pomislim na to. Biti glumac na Brodveju je sigurno velika privilegija, pa samim tim svojim talentom ovi mladi ljudi prosto zrace neverovatnom energijom. Najfascinantnije od svega mi je bilo to sto je koreografija bila tako jadna, gotovo da nista nisu imali, a i pozoriste uopste nije bilo pompezno, ali je njihova uvezbanost, glas, izgled, gluma sve to nadomestila jos u prvih nekoliko sekundi. Takodje sam bila ocarana glumcima i glumicama crne koze, ciji glasovi su cinili da se cela sala trese sa sve nama unutra kada bi pevali. Sve je bilo savrseno, oni lepi kao lutke, zgodni, mladi, talentovani. Mi cupavi, ruzni i umorni, ali u mraku i srecni :)
Kalderova izlozba je isto bila fantasticna. U sustini, ja nisam ni znala da je ta izlozba bila u toku, nego sam to cula od kelnerice u restoranu balkanske kuhinje, dok sam jela burek haha. I tako sam se jednog dana zaputila ja Metropolitenu, kad videh Kalder-a. I mislila sam se da li imam vremena ili ne, i na svu srecu sam odlucila da skrenem. Sve njegove lutkice iz cirkusa, skulpture od zice, Romul i Rem, akrobate, akvarijum, koferi u kojima drzi cirkus, skice, portreti.... jao, jao, jao.... Zamalo da se upiskim od srece! Toliko sam se zadrzala tamo da u Metropoliten uopste nisam ni stigla, ali idem ponovo u NYC za novu godinu, tako da cu i to stici :)
O MoMA-i i ne vredi govoriti, remek delo u svakom smislu.
Cudno je to sto sam ja ipak imala dosta srece da vidim dosta najvaznijih evropskih muzeja i samim tim podigla standard, sta je dobar izlozbeni prostor, sta je dobra izlozba, shvatila kako sve to moze da izgleda. E pa, NYC svakako da nudi jos vise u tom smislu. Ima ludacku energiju koja je u stanju da vas smrvi sa zemljom, a pitanje je da li vi uopste zelite da budete smrvljeni. Licno, nisam bas sigurna. Grad koji meni prija je Beograd, jer sam u njemu odrasla, na njega sam navikla. Ovakvi megalopolisi poput Pariza ili NYC mene plase, ne znam gde pre da gledam, da li ce pre da me udare kola, voz, metro, bicikl, ljudi, psi ili brod.
Utisak koji je ovaj grad ostavio na mene je jako nedefinisan, osecanja su mi podvojena. Ne znam da li vidim sebe u tom ludilu, ili sto dalje od njega. Definitivno idem jos jednom, pa cu videti :)

Do skorog vidjenja,

<3
m

Blog za pismo <3

Danas se u mom postanskom sanducetu naslo pismo. Pismo od prijatelja sa kojim sam uspela da u 21. veku ordzim kontakt tokom.... 2 ili 3 godine.... samo uz pomoc ovog vec zastarelog, divnog sredstva komunikacije. Cim mi se naslo u rukama, nekako intuitivno sam ga prinela nosu, ne znam zasto. I ne lazem, ne preuvelicavam i nisam poeticna- osetila sam miris koji osetim svaki put kada idemo zajedno na kafu, i kosti su mi se sledile u trenutku.... prekookeanski zagrljaj.
Citav dan nisam smela da ga otvorim jer sam se bojala da ce se desiti ono sto se na kraju i desilo... glupe emocije :) Nadam se da cu ovim blogom uspeti da vratim makar deo osmeha i uzbudjenja preko okeana <3
..........................................................................................................................................................................

Dakle, Cikago. To sam nekako svima ostala duzna... sta je, ko je i gde je taj Cikago. Ne znam uopste kako bih to sazela u jedan blog. Ne mogu. Cikago je....... magija. Ne znam da li sam ga to samo ja tako dozivela ili ne, ali jedno je sigurno- tamo se moram vratiti. Samo je jos jedno mesto na planeti koje je na mene ostavilo takav utisak i blog o njemu nikada nije video svetlost dana- Portugal.
Toliko sam bila srecna tamo da mi se cinilo da mi se tabani odvajaju od zemlje. To nije bila neverica, sreca, uzbudjenje ili radost. To je bila cista magija, koja je sijala iz mene i obasjavala moje prijatelje i cinila njih srecnima sto mene vide srecnom.... i onda mene jos srecnijom jer su mi prijatelji srecni. Beskonacan krug.
U cemu je stvar- ne znam. Mozda to ima veze sa mojim mali JC-jem koji me je privikao na kaubojske cizme, Elvisa i karirane kosulje i samim tim ucinio da odlepim u susretu sa prvim ozbiljnijim gradom. Oblakoderi... pa to nema veze sa onim sto sam ja zamisljala. Nisam ni znala da volim oblakodere :D! Ma kakav crni celik, staklo= hladnoca.... ono sve svetluca, reflektuje svetlo, dobacuje ga preko ulice, igra se sa delovima neba, oblaci su svuda oko nas, sunce je podeljeno ravnopravno, svima po deo.... Toliko mocno sve to izgleda da nam je dah zastao na 5 dana.... Najdivnije od svega je to sto tih zgradurina jos uvek nema mnogo..... mozda 30-ak u centru grada, a to cini jedan ogroman deo neba otvorenim, obilje svetla i hrane za biljke. Parkova, drveca, zbunja... nema gde nema. Voda na sve strane, kanali, galebovi, patke, jahte, camci, brodovi. Lepe devojke koje se suncaju na travi i zgodni momci koji voze svoje bicikle oko njih. Beskucnici kojih ima mnogo sviraju dzez ili bluz. Oni koji nemaju na cemu da sviraju pokusavaju da vam prodaju nesto jer da prose ne smeju. Tako smo mi dobili neverovatnu ponudu da kupimo beskucnikove gace za samo 15 dolara, ili brand new kacigu za sigurnu voznju za "daj koliko das". Novac se skuplja za najneverovatnije svrhe, nije kao kod nas- za operaciju slepe sestre, nego ovde mozete da prilozite ukoliko ste voljni i za nove dresove beskucnikovog kosarkaskog tima :) To je meni bio potpuni hit..... "lebac nemam, ni gde da zivim, ali sve to sam zrtvovao jer znam koliko je ovaj tim dobar i njemu je potrebna podrska, zato daj shefe neki dolar, posle ti nece biti zao para :D"..... i vec na sledecem cosku neko umire od raka, nekome se svidja kako si obucen/a pa ti trazi nesto, cisto da bi izgledao kao i ti... ali ne, naravno da ne prosi, to je sve prijateljski :) Ziveti se mora :)
Bili smo i u Art Chicago Institute-u.... toj njihovoj galeriji/muzeju na koji su svi toliko ponosni, i samo jedno cu reci: blah.... moze to i bolje. Ja sam se verovatno razmazila po Evropi i ocekivala sam ne znam sta ovde, ali jednostavno nije to to.... Bilo je bisera naravno pred kojima se moglo stajati satima i tu bih svakako izdvojila "La Grande Jatte".... ali ne bas mnogo s obzirom na velicinu muzeja...
U sustini nismo mi ne znam sta "radili i uradili" u Cikagu... vise smo se setali naokolo, gledali u nebo, upijali sunce.... doslovce uzivali non- stop....
Dzos, sa kojim smo se nasli tamo je prilicno doprineo citavoj euforiji..... on je doslovce stopirao svoj zivot kako bi proveo sto vise vremena sa nama, i to je zaista bilo divno sa njegove strane... Vodio nas je da klopamo falafele, cikasku picu koja je poznata po ne znam cemu jer sada kada je se setim ne vidim sta je to bilo toliko posebno, kuvao za nas, vodio nas na vrh najviseg oblakodera, pokazivao nam male tajne svog velikog grada, vozao nas okolo/naokolo, isao sa nama na kolace u najstariju poslasticarnicu u gradu, upoznao nas sa svojim prijateljima, isao na pivo sa nama, vodio nas da kupimo kaubojske cizme u kaubojskoj prodavnici :).....
Ta kolicina toplote, prijateljstva, ljubavi, radosti, razumevanja je nesto sto u Tenesiju nisam jos uvek osetila.. Naravno, jasno je meni da je on dosta putovao, da je bio u Beogradu i video gde ja zivim, cime se bavim i ko su mi prijatelji... i samim tim zeleo da vrati deo gostoprimstva koji mu je tamo bio ponudjen, ali sve sto je on ucinio za nas je bilo toliko toplo i od srca koliko nisam mogla ni u najludjim snovima da ocekujem... Zaista divno sa njegove strane, nemam reci....
Sto se ljudi ovde tice, ja sam jos uvek zbunjena sto se toga tice.... I dalje nista ne razumem....
Ovde se najbolji prijatelji vidjaju jednom mesecno i to je nedovoljno za ispunjavanje mojih socijalnih potreba... Sreca je da ovde ima dosta internacionalnih studenata sa kojima mogu da pricam o svemu i svacemu, o ozbiljnim i neozbiljnim temama kada god pozelim.... Sa
Amerikancima to nije tako. Ovde se uglavnom lepo prica o svemu, svakome i svacemu. I kada ja kazem da je slikanje Bambija samo po sebi glupo, jer zasto bi iko zeleo da slika Bambija sa svojih 25 godina uljem na platnu, oni se svi sastave sa zemljom... c c c, slusaj ti nju sta prica.....
Tako da su ti pogledi i tusiranje hladnom vodom tokom ova dva meseca doprineli da sada primetim puna razumevanja kako je ovaj Bambi mnogo uspesniji od prethodnog :P Brainwashed :)
Kad vec Bambija pomenuh, samo da kazem da su nam juce dva komada pretrcala put :) I kada se takve stvari dese ja obicno poludim od srece, kao dete :) Vec u narednih pet minuta se zapocela prica o srnetini, zecetini, gici pa i ostalim zivotinjama... cak smo i do veverica dogurali. Nema lepse mesice nego od veverice, kazu. I posle jos dobijes rep kao suvenir... sta ces bolje :P
Ja ne znam sta mislim o ovome.... malo mi je sve to strasno, iako ne volim ove JC-jevske veverice :) A uz vevericu: ajvar moze da se kupi za 14$ online, sa sve isporukom na kucnu adresu :D

Prosle nedelje smo i mi pomerili kazaljke.... to je zabavno zato sto smo to uradili nedelju dana nakon vas. Sedam dana smo bili na 5h razdaljine, blize nego ikad :D... a samo dve godine ranije smo to svi radili u isto vreme..... zasto, ali zasto sve mora da se razlikuje??

Ovih dana su nase bundeve postavljene za Noc vestica polako pocele da se budjaju... Jedna po jedna nestaje u umesto njih se radjaju bozicni i novogodisnji ukrasi. Dva meseca ranije :) Ovde stalno neko slavlje :)
Halloween je obojio u crno i narandzasto pola grada. Bundeve, slepi misevi, vestice, kosturi, zombiji, crne macke su izvirivali iza svakog coska. Iznad njih se obicno mogao naci i natpis: ako me ukrades, moj gazda ce te naci i ubiti.... Nimalo prijateljski :) Ali je opet to unelo mnogo radosti u nase zivote. Za nas, Evropljane.... i posebno nas Srbe, ovo je bio prvi Halloween u zivotu :) I tako smo svi zeleli da imamo kostime i maske i da se super provedemo da nam je pricanje o tome oduzelo sate i sate....
Sto se kostima tice, kostali su oko 30 dolara.... za devojke iskljucivo kratka i tesna ponuda :) Sobarice, medicinske sestre, policajke. Visoke stikle, zabice, dekoltei. Sve na izvolte. Mnogo para za malo materijala :)
Mi smo smislili nase varijante i otisli na neku zurku kao Ajnstajn, kauboj, vampir, Drakula i tenesijsko djubre. Ja sam bila ovo poslednje :)
Ljudi se uglavnom uospte nisu potrudili oko kostima.... svi, ali svi do jednog su imali kupljene maske, samo su ih navukli na sebe i dosli da se zabave... A to kako se zabavljaju, bolje da ni ne pominjem....
Mi smo uspeli da popijemo Halloween dekoraciju :( To nam je najveci blam bio.... imali su neke fensi flase u kojima se nalazila svetleca voda.. I kada smo ozedneli, mislili smo da je to neko pice posto je jako fino izgledalo (jer dekoracije obicno fino izgledaju :)) pa smo uzeli da ga pijemo... i kada smo shvatili da je unutra samo obojena voda, to nas nije sprecilo... jer ako prave aromatizovanu vodu, sto ne bi pravili obojenu :).... Ali ne, to je bilo ko zna sta, i mi smo ga popili :).. i sad cekamo posledice :) Prva koju smo primetili su bili nasi svetleci jezici :) Ali dobro, jos uvek smo svi na broju :)

Sutradan smo isli na proslavu Dana mrtvih koji se slavi pretezno u Meksiku... Na putu do te kuce smo videli pregazenog rakuna. To u Beogradu nema :)
Taj Dan mrtvih je u stvari bio repriza Halloween-a. Organizovala ga je moja koleginica sa slikarstva i ja sam bila mnogo uzbudjena jer smo isli na americko-umetnicku-kucnu-the day of the death zurku... Ali tamo nista nismo zatekli. Muzika je bila alternativna.... umetnicka, sto se kaze :) Neko skripanje.... ljudi su sedeli, jeli i to je bilo to. Ja sam dovela 6-oro svojih drugara (naravno, uz dozvolu domacice)... i mi smo dosli na z-u-r-k-u! Nakon sat vremena, kada smo shvatili da se nista nece promeniti, resili smo sami da je organizujemo... i poceli, kao i obicno, da igramo :)
Isprva, ljudi su nas gledali... provirivali kroz vrata, smeskali se izdaleka, saputali. Ali nije to bas potrajalo jer mi ne volimo da igramo sami :) Onda je svako odabrao po jednog Amera i vec nas je bilo 12-oro... a onda su oni odabrali po nekoga i soba se vec napunila :) :) :) Vrlo, vrlo ubrzo imali smo odlicnu zurku na kojoj su svi igrali, smejali se, zezali.... i bas nam je bilo sve po volji.
Posle se pricalo kako je ovo bila najbolja Dzejmina zurka do sada :P Moz` misliti... pa sta su radili u medjuvremenu :P

Tako da eto.... to su uglavnom neke novosti iz skorije proslosti. Svaki dan se desava ponesto ali jednostavno ne stizem da obavim sve kada bih zelela... Non-stop se nesto radi, uci, crta, slika, dizajnira, druzi..... zivi se brzo, vremena nema. Ne mogu da verujem da je 1/3 vec prosla....

Odjavljujem se za danas, vecera me ceka :)
Budite divni i dobri kakvima sam vas i ostavila... posebno anonimne sredovecne gospodje/mame koje citaju ovaj blog :) Znam da postoje a nemam pojma ko su :)... i moja velika ljubav koja se moze prepoznati sa pocetka bloga :) :-*
<3 <3 <3

jedan opsti blog

Ovo ce biti jedan opsti blog, o stvarima koje se dogadjaju ili ne dogadjaju u JC-ju i koje su samim tim privukle moju paznju.....
Veverice- veverica ima mnogo i to dve vrste. Jedne su uzasna, zubata cudovista sive boje, druge su male i slatke kao Chip i Dejl. Ove prve su nalik nasim beogradskim vevericama samo sto su sive i ratoborne. Gadjaju ljude lesnicima jer su teritorijalne, iskacu iz kontejnera, cak je jedna neki dan skocila nekoj devojci na lice sa drveta i skroz je izgrebala. Mi se stalno zezamo da su one u fazonu da se podboce kada ih gledamo i da nas tako mrko pogledaju kao da nam kazu: "Alo bre, sta gledas?? Mislis da sam slatka? A? A??" I onda brze- bolje nastavljamo kuda smo krenuli, samo da nas veverica vise ne gleda... pusti, ne kaci se ako ne moras....
Cimerka- veverica ima mnogo, ali cimerka je jedna. To kakvu ja cimerku imam, to u zivotu nisam ni cula da postoji.... ona je hodajuci crtani film i ja je apsolutno obozavam! Najzabavije kod nje je to kako/ kad sve uspeva da zaspi. U sred zurke, u sred razgovora, dok prica skajpom, u biblioteci, na casu, napolju, na zurci... znaci, nema razlike! Dok sedi, lezi, stoji, sa nogama na stolu, knjigom na glavi.... nema prepreka. Pre par dana je isla u biblioteku da uci za cas, zaspala i prespavala ga :)..... Ja obicno ustajem pre nje i nema sanse da je probudim. Kuvam kafu, perem zube, ukljucujem klimu... sve to pisti, zuji i brunda ali jok, ona se probuditi ne da. Alarm obicno zvoni oko pola sata i ona ustaje kada je ja zamolim da ga iskljuci. Ali pametna je bila, nema casove rano :)
Second life- ovo je bio jedan od najvecih shokova za sada. Dakle, u pitanju je moj cas dizajna. Zadatak je bio da kreiramo logo za odredjenu firmu i majicu. Kritika koja se odrzava na kraju svakog zavrsenog zadatka je zakazana u second life-u! Ovo je bio apsolutni shok za mene! Svako je morao da otvori nalog, kreira svoj lik, logo, majicu, obuce je i dodje u virtuelnu galeriju, na virtuelnom fakultetu u virtuelnom gradu- ETSU, Johnson city! Profesor nas je tamo cekao, obilazio, zagledao, komentarisao, kritikovao.... moze li ludje od ovoga? Nazalost, ja sam propustila ovaj svojevrsni dozivljaj zarad svog odlaska u Cikago.... Dakle, ukoliko neko ko cita ovo ima nalog moze da me nadje pod imenom Smaja Snoodle :D... pa da budemo prijatelji u jos jednoj dimenziji :D....
Drugari- oni su ovde jedna posebna kategorija i vrlo ih je tesko naci jer- skola nije za druzenje, skola je za ucenje.... i to svi postuju. Svoje prethodne zivote su svi uveliko razvili i na casove dolaze samo da uce i odrade sta se odraditi mora... To znaci da vam se u 99% slucajeva vase kolege nece javiti ukoliko vas vide na ulici. To je poptuno apsurdno s obzirom na to da se ovde kao u svakoj svetskoj palanci inace ljudi javljaju jedni drugima iako se ne znaju... Dakle- kada se shetate, vicete hello i hi svima, osim onima koje znate :) Nije li to zabavno :)?
Ukoliko se desi da ipak uspete da se sprijateljite sa nekim, kao sto se meni desilo.... shvaticete da su oni divna, draga ljudska bica koja samo zive u okvirima druge kulture... Da su pametni, lepi, da imaju smisao za humor i da zelite da ih ponesete kuci, upoznate sa svojim prijateljima i pokazujete svima :)
Skola-Ja ne znam ko je rekao da je ovde skolovanje lako.... ko god da je to rekao, da se izlema poshteno! Meni ne da nije lako, nego je daleko od toga, a koliko vidim nisam ni jedina. Sigurna sam da je lako u pocetku, kada nemate veze sa zivotom pa uzimate sve opste kurseve cisto da vas nauce gde je Evropa, Afrika, 2+2 i ko je bio Pikaso.... ali ukoliko se desi da uletite na cetvrtu godinu studija, kao sto sam ja, pa jos sa sve svojim nesrecnim engleskim koji ne pokriva termine poput bolusa, shelaka, mastiksa, damara..... onda udri brigu na veselje. Veciti osecaj da nesto nisam razumela ili da sam pogresno razumela. Trcanje za kolegama da ih molim da mi ponovo objasne sta da radim, a kolege bas briga... jerbo imaju svoje zivote. Propustanje rokova. Pisanje profesorima. Objasnjenja, pitanja, konfuzija. Molbe. Samopouzdanje tone, vreme prolazi.. pa se ti snadji kako znas i umes. Proslo je skoro dva meseca od kako sam dosla. Sad sam se u potpunosti adaptirala. Toliko sam se trudila da ih stignem, da ne kaskam za svima da sam svela spavanje na minimum minimuma i radila po citav dan i noc. Sada smo konacno na istom :) Pa da vidimo.... kosmos, shtasmos :)

umorila sam se....

pozdravljam vas sve :)
m

Kayaking

Svakako dogadjaj koji zavredjuje paznju jednog posebnog bloga- putesestvije kajacima po jezeru Fontana u Severnoj Karolini.
Nagomilani domaci zadaci i zaostale obaveze nisu uspele da nas zadrze.... Cak ni moj svima poznati strah od medveda :)! Otisnuli smo se puni entuzijazma, ocekujuci ne znam sta, nadajuci se da necemo umreti na pola puta od izuzetne nam fizicke spremnosti za ovakav put :)
Moj drugar, saputnik i sapatnik- Aldin, cedo sjenicko.
Mimmi, krhka svedjanka, jedina osoba sa kojom se moze ponekad i ozbiljnije razgovarati :)
i Mario.... dusha od coveka, ali neuroticna, skakutava, vesela i nasmejana :)
Dakle, mala ali odabrana ekipa internacionalnih studenata :)
U kombi se spakovalo nas 10-oro.... svako poseban na svoj nacin, karakteran i svojeglav :) Poseban smek citavom putu dala je jedna gospodja koja je putovala sa nama, veslala i pesacila, kao da nas ne deli bar 4o godina razlike :)
Najveca razlika u planinarenju ovde i tamo je u hrani :) Kod nas se zna kako se ide na planinarenje.... pasteta, i to ti je to. Ovde vala ne. Nose se dve vrste sira, 6 vrsta zacina, 2 topinga, hleb, testenina, cokolada, marshmallow, keks, tiganji, serpe, lonci, plin, rostilj, tortilje, kolaci.... ma ne znam sta sve ne. Obroci na planinarenju su bili bolji nego oni u menzi! Uz sve to smo dobili kesu punu djakonija- susene banane, suvo grozdje, kikiriki, m&m, cokoladice, keksici, topla cokolada, kafa..... znaci ludnica! Jos smo stajali 15 puta gde god smo stigli da dokupimo sta nam nam je potreno..... pljeske valjda, bez pljeske se nigde ne ide....
Videli smo Great Smoky Mountains, to su ove velike planine koje nas okruzuju... i shvatili zasto se tako zovu... Vazduh u Johnson city-ju je toliko vlazan da se podize neka vrlo neobicna magla i cini da vrhovi nestanu....
Ja sam se pomalo razocarala sto je citavo ovo planinarenje dobrim delom bilo poput planinarenja po Kopaoniku.... manje- vise, sve je isto. Vegetacija je gotovo identicna... Nadje se poneka neobicna biljcica, ali to je to... Covek predje pola sveta, i nista... bzvz.
Spavali smo u satorima 2 noci. Nas cetvoro u jednom satoru ucinilo je da sva hladnoca u radijusu od pet kilometara nestane.. Jedva smo docekali jutro i malo kiseonika :)... A ta toplota je ucinila da se u nas dom usele i kojekakvi pauci, bube, leptiri i vestice i provedu noc sa nama :) Zivela priroda :)
Kajacima smo presli oko 24km za dva dana.... Mario i ja smo bili u jednom (Yellow Submarine), Mimmi i Aldin u drugom (Red Dragon)... Mi smo nas zvali Banana :) Tako je bilo kulje.... Banana rulez, Banana team, Go Banana Go!! Obilje radosti :) Ne znam zasto smo mi shvatili da moramo uvek da budemo ispred svih, ali tako je bilo- uvek smo jurcali ispred :D.... I ja nisam zabusavala, jok vala.... veslali smo skoro pa podjednako!
Noc smo proveli u satorima pricajuci o medvedima.... sad znam mnogo vise o njima :) Dakle, ukoliko medved resi da napadne- nikada se nemojte braniti hranom :)! Ako se branite kamenjem a on ipak resi da skoci na vas- skocite i vi na njega! Naravno, nikako se ne sme pokazati strah :) Grebite, cupajte mu usi, vucite za nos... i imajte na umu da covek obicno prodje sa laksim ogrebotinama kada se bori sa medvedom :)
To su sve nova saznanja koja sam pokupila na pripremnom seminaru :)
Kupali smo se u tom jezeru... i stvarno je bilo bozanstveno.... tamo kao da se niko nikada nije kupao :) Reka koja se uliva u njega je beskonacno hladna i ledi krv u zilama, ali jezero je potpuno drugacije. Toliko kristalno cisto, zeleno i nezagadjeno u zivotu nisam videla. Zabranjeno je kupanje, kao i svuda.... ali je plutanje dozvoljeno, tako da smo mi u stvari plutali :) Sve dok neko nije rekao da se tu ljudi ne kupaju zbog aligatora... (???) haha... shalila se drugarica, ali smo ipak izasli :)
Obala na kojoj smo parkirali kajake je bila prilicno vlazna.... i prepuna raznoraznih shapa, i velikih i malih..... definitivno je bilo vreme za polazak :)....

Blago haoticne slike mozete videti ovde:
http://picasaweb.google.com/knknpnkn/Kayaking#

a ja cu se potruditi da pisem as soon as possible i o svakodnevnom zivotu malo, ne samo o akcijanjima...
U sledecem broju- cimerka u ulozi Grandpa Simpsona :)

pozz za sve i veeeeelikiii kiss iz JC-a :)
:*

JC, part III

Konacno sam se malo sabrala, opustila i ukapirala kako zivot ovde funkcionise...
Imam puno obaveza i zao mi je sto ne mogu da pisem cesce jer ovaj blog pisem koliko za vas, toliko i za sebe... Zamisljam sta bih vam pricala da sedimo zavaljeni uz kaficu, sta bi vas zanimalo i sama odgovaram na svoja pitanja :).... pomalo tuzno, ali sta je tu je :)
Kafica je ovde filter sa mlekom... ukoliko ima mleka :) Ovde svi piju super-slatke kafe... neke moke, karamele, cuda sva.... za shlog dusu dale :)
U kampusu ne sme da se pusi, pa onda ponekad iz solidarnosti odemo van kampusa.... da sednemo na travu, pricamo i uzivamo. Otkrili smo da panduri piju kafu na pumpi, pa smo i mi to poceli da praktikujemo :) Odemo na pumpu, kupimo kafu i onda se zavalimo na neku obliznju njivu :)
Pre toga smo cesto sedeli na mosticu. Mostic je sladak.... kupovali smo kafu i onda blejali na njemu sve dok nije dosla policija da vidi sta nije u redu. Neko ih je zvao, jer ovde nije normalno da se ljudi okupljaju u javnosti.... sad vise ne sedimo tamo :(
Ja sam pre neki dan isla u C-market..... tad i nikad vise. Biti pesak u Americi, znaci biti beskucnik.... a biti pesak u suknjici i ljubicastim carapama ne znam sta znaci, ali znam da su se trube orile do susednog grada, da poglede ne pominjem...
Isla sam isto tako i do downtown-a... jer niko ne zna da mi kaze nista o autobusima ovde... Vidjamo ih redovno... ali kao neke duhove, niko ne zna gde staju, gde se kupije karta, kuda idu... jer svi voze kola.....
U downtown-u sam videla sherifa :) Vozi kola, na kojima pise sherif :) Jednostavno :)
Videla sam i Elvisa. Dakle sve :)....
Bio je srednje visine, sa odgovarajucom frizurom u belom odelu... pevao je na sav glas, a mogli smo i da se slikamo sa njim :) Ja nisam, nemam foto aparat.... ali bice valjda jos tih Elvisa :D
Sto se engleskog tice, super mi ide... ja sam mislila da ce mi biti uzasno, ali u sustini razumem 99% svega sto cujem.... ovaj 1% ide na strucne termine i mnogo sam zadovoljna zbog toga :)
Ali nije da nije bilo ispala....
"You know, in Serbia we wear japanese"..... :D :D :D...... "Do you have Svedish table?"....... "German& Russian bugs".........prevodi se sve :)
Sto je najgore mene ovi prevodi uvek zbune..... pomislim kako to ne moze tako da se kaze, ali taj samouvereni ton koji ih obicno prati me ubedi da sam ja luda... :D
Bili smo na pikniku za internacionalne studente na obliznjem jezeru u subotu.... "What are you trying to do Maja? Are you trying to make frogs?"..... zabice :).....
I sve tako... u beskonacnost..... cepanje od smeha :D
Juce smo isli na zurku jednog bratstva :D :D :D... i to je bilo super :D Uzasna zurka... ali braaatstvaaa :D :D :D Alfa, beta, gama... ili tako nesto, nije ni bitno :D
Ja sam stvarno zelela da se neko uclani u bratstvo i da nam prica o tome..... ali uclanjenje kosta 300$...... 300$ za prijatelje, nije puno, a?
Ima i jedno sestrinstvo koje ne prima debele.... I drustvo ljubitelja Grcke.... to mi je recimo, potpuno neverovatno.... Mozda bi trebalo da se ja uclanim u to jedno, cisto da podrzim odmor svojih roditelja.... :D Glupost....
Standard..... ah, standard je svakako vishi. Losa kola ne postoje... nigde. Deca od po 18, 19, 20 godina voze one ludacke venove, za po 2000 0s0ba...
Kljucevi ne postoje, samo kartice..... klima radi za sve pare, vrata se sama otvaraju, projektori su svuda, mekovi, hrane ima na svakom cosku, c-market je beskonacan, sve je jeftinje nego u Beogradu osim knjiga....
Knjige kostaju i po 180$.... ali ja nemam knjige ihihihhi :P
U kampusu mozemo da iznajmimo bajseve, foto aparat, idemo u bioskop za dz, stampamo, kopiramo, jedemo, plivamo..... samo provucemo ID i to je to......
Mi sa umetnosti imamo sifru od zgrade i mozemo da je koristimo kada god zelimo....
A svi se zale kako je moja zgrada najgora.... kao stara, podignuta jos 1985...... prljava da ne moze da se zivi.... Ja bih sve njih poslala na FLU... da vide oni sta je prljavo :D.... slojevi i slojevi, generacije i generacije... Ja sam mislila da me zezaju kada su mi to prvi put pricali... Sta je bre prljavo, jeste li vi normalni??? Kao ima neka plava tackica koju neki student nije obrisao kada mu je kapnula boja i sad je ostala fleka... braaateeee....!!!
Svi ciste atelje pre nego sto pocnu da rade, i nakon zavrsetka..... i meni je to super...... ne lozim se ja na tu "patinu koju su generacije ostavile za sobom"..... i ne, nije sterilno..... prijatno je- cisto je.
Sto se njihovog umetnickog dostignuca tice..... bolje da preskocim komentar..... Suvi pastel- mrtva priroda i pichi...... znaci, pripreme..... Ja stvarno ne mogu to da radim... i ne radim.....
Neki dan je neka koleginica donela jabuku da je crta..... Putanja je sledeca: jabuka na sto-fotografisanje jabuke- prebacivanje fotografije na lap top (mek naravno)- jabuka u usta :D :D :D
Nisam verovala sta vidim!!!!
A slikanje je isto super..... :D :D :D Ima tu neki lik koji je super, i gledam ja sta on radi... drlja neko platno, smirgla tri dana, nesto preparira, impregnira sto puta..... i na kraju ga stavi na zid....
Ukljuci projektor, izostri fotografiju na platnu... i pocinje!!!! Bojanka!!!! Loodilo!!
Jedan drugi kolega slika Bambija... drugi tri soljice i tri kashicice.... i sve tako.... alo bre!!!
Ali su mi zato ovi kursevi dizajna koje sam uzela CARSKI!!!
Mnogo moram da radim zato sto ne znam nista o tome ali stvarno uzivam u svakom trenutku... Dobili smo zadatak da dizajniramo naslovnu stranu nekog casopisa..... i sve je odredjeno, budzet, koja vrsta casopisa, ciljna grupa... i sad moramo da uradimo to.... Da citamo o dizajnerima koje investitor voli, da odgovorimo na zahteve.... kao pravi posao :D Mnogo je dobro :D
Opet sam se raspricala.... i mogla bih do sutra, ali problem je sto je danas sutra.... tako da moram malo da odmorim sad :)

Budite dobri, pozdravljeni i napisite koji redak... cisto da znam da nisam sama preko bare :)
<3
m

Good Golly miss Molly!

Proslo je vise od nedelju dana od kada smo dosli, a dani i dalje lete... Potpuno neverevotano :)
Ne znam o cemu bih pre pisala, toliko je utisaka, razlicitosti, emocija...
Juce smo isli na beach party... da vidimo kako se americka mladez zabavlja :P
Bilo je mnogo smesno, uzasno i predivno istovremeno :D
Plaze u Johnson city-ju nema, naravno... sto bi je i imali kad imaju tolike puteve, auto-puteve, precice, drumove i ulice... Tu je plaza potpuno nepotrebna :).... ali beach party je beach party, i tu se mora ici :)
Dakle, u pitanju je subota vece, ponoc. Mi, internacionalni studenti krecemo puni entuzijazma da proslavimo Dan rada :) i kraj protekle nedelje :)... Klub se, kao i sve ovde, nalazi iza 7 gora i 7 mora... i nakon poduze voznje taksijem, stizemo :) Plaza se nalazi u klubu.. i podrazumeva 5kg peska prosutog po podu i plasticnog jastoga na njemu :) Have fun!
Ahahaha... ljudi gotovo da nema, ulaz se placa, pice je skupo, muzika uzasna..... Katastrofa :)
A da, zaboravila sam da pomenem da smo se mi svojski potrudili do propratimo dress code, i da smo jedini imali kackete, naocare za sunce, naocare za plivanje, kupacke... :).... tj. da smo izgledali kao idioti :)
Nije nam bilo druge nego da napravimo svoj mini party unutar tog velikog i da se zabavimo koliko god je to bilo moguce... ali manje vise, to smo mogli i u svojim sobama :)
Sto se soba tice, one su skroz ok, nista spec... 2 kreveta, 2 plakara, 2 stola, 2 osobe i 1 lavabo :)
Imamo i klimu od koje cu pre ili kasnije poludeti, bilo zbog hladnoce ili zvuka od koga umisljam da pada kisa :)
Cimerka mi je mnogo slatka :)... Vrlo je pazljiva, uredna, fina i pazi na sve zivo.... da me ne uvredi, ne probudi, ne koristi nesto moje, ne seda na moj krevet, ne dovodi drugare itd. itd. itd...
Za sada sam mnogo srecna sto sam sa njom u sobi, jedino sto je bezveze je to sto ima manje od 21 godine, pa ne mozemo zajedno da idemo na beach party-je :( Ako ih i bude bilo jos :)...
Hrana ovde je mnogo smesna.... Slanina je u odeljku za salate, mnoge stvari nemaju ukus, sve je slatko i obavezno nezdravo.... Spremljeno u dubokom ulju, nikako grilovano, nikako kuvano :)
Pire krompir je pasiran sa sve ljuskom, cerealije su cokoladne a tanjiri preogromni.
Preko puta mog doma se nalazi bazen, bolji od svih bazena u Beogradu... predivan, cist kao suza, prazan i topao :) Tu ja zivim :)
Jao da.. pre neki dan smo imali uzbunu... Ukljucio se alarm u domu i svi smo bili evakuisani... U roku od pet minuta ispred doma se nasla gomila ljudi, policija, mozda cak i vatrogasci... nisam sigurna. Sve je pistalo, svetlelo i brujalo... Neki ljudi su izleteli ispod tusa i izasli napolje umotani u peskire..... Sta se desilo? Neko se zaglavio u liftu.. ahahahaha :D..... Oni evakuisu sve zivo, jer ko zna sta sve moze da se desi, i sto se taj lift zaglavio, mozda i eksplodira, ko zna... ahahahaha....
Sto se casova tice, za sada sam prezadovoljna... Na kraju sam uspela da uzmem sve casove koje sam zelela i mnogo mi prijaju.... Odnos sa profesorima je potpuno drugaciji od naseg... lezerniji, opusteniji.... Oni se sale dok predaju, studenti ucestvuju, svi razgovaraju.... nije kao kod nas...
Imamo puno obaveza, svaki dan domaci, i na kraju godine test... Tako da nema mesta za kampanjce :(.... Mislim da od svih internacionalnih studenata ja imam najvise obaveza jer sam uzela sve studijske casove.. to znaci da 1 cas traje oko 3 sata... dok je duzina normalnih casova, u ucionici, ne ateljeu ili kompjuterskom centru, oko 45 min- 1h....
Kompjuterski centar je opremljen iskljucivo mekovima :)
Sto se samog grada tice, jos uvek nisam uspela da shvatim koliki je... Juce sam bila u centru i nije mnogo daleko.... podseca na Evropu malo..... ima muzej, kafice, prodavnice... cak i buvljak :)
Izgleda kao kombinacija Tenesija i Teksasa, makar onoga sto smo mi videli u filmovima :)
Muzika koja se ovde slusa je blue grass..... To je karakteristika ovog podneblja i mnogo mladih ljudi se interesuje za nju.... uiiii-haaaaaa stil, to je blue grass :)
Neki ljudi ovde imaj onaj najgrdji naglasak i nema sanse razumeti ih... To su uglavnom taksisti ili sankeri... ali vecina ljudi imaj onaj pravi americki akcenat :)...
Good Golly miss Molly je uzvik neverice :D :D :D.... a moze da prodje i Holy Moly!

Moram da idem.... pozdrav svima, pisite, nastavak sledi... :D