Toliko sam se navikla na sve i svakoga ovda da mi se cini da uopste vise nemam sta da kazem. Verovatno zato i ne pisem blog tako cesto. Sve je postalo deo moje svakodnevice, zna se red , raspored, obaveze. Svaki dan pocinje da deluje poznato, sve je manje gresaka, engleski je tecniji, cita se lakse, prica opustenije... ponekad se cak i nasalimo :)
Sad smo se i bolje upoznali pa su se i medjuljudski odnosi promenili. Nemamo vise potrebu da budemo deo krda, ponekad odemo na veceru i sami. Ranije, to je bilo nezamislivo. Znalo se da je nas 10-oro, da se ide na veceru u 7 i prica o prethodnom danu. Sad se ide na veceru kad zakrce creva. Sa nekim ili sam, nije vise bitno... dovoljno smo dugo ovde da se u menzi uvek nadje neko poznato lice.
Nakon zimskog raspusta koji je svakako bio uzbudljiv, vratili smo se u snegom obavijeni JC, nas mali grad koji nikada nije igledao lepse, toplije, i vise kao dom nego tog dana :) Nase sobe polu-prazne, jer nam gotovo citava imovina bila na ledjima, konacno su delovale sredjeno :)
Ono po cemu cu se svakako secati tih mesec dana je neopisiva zima koja me je pratila pri svakom koraku. Florida je zaista bila divna, suncana i topla. Prepuna raznobojnih zjala koje su letele naokolo, i ja sam manje vise i provela te dve nedelje radeci ono sto se sa zjalama i radi- hvatala ih :) Sa predivnih 30 stepeni C otisla sam u NYC na grozomornih 30 stepeni F, sto nije ni malo bilo zabavno. Savrseni plan paralelnih ulica i avenija je omogucio okeanskom vetru da shiba punom snagom, da me cak i sad prodje jeza kada se setim kako smo se nasmrzavali tamo.
Velika Jabuka, 31. decembar, Times squere, 2 miliona ljudi, 1 tona konfeta, 5 sati napolju, temperatura stabilizovana na -7C.... to je bila nasa Nova godina. Cak se i uzbudjenje zamrzlo. Sve sto smo Mimmi i ja mogle da uradimo kada je konacno izbila ponoc, je da promrdamo nasim crvenim nosevima u znak razumevanja. Onda smo otisle.
Metropoliten Starija dama, umetnica sa kojom smo bile je zelela da nam pokaze sve, odjednom, odmah, momentalno, tad. Trcale smo od sobe 4 do 21, onda do 54, 32 pa 61... ali smo zaboravili da vidimo nesto u sobi 6, pa jurile nazad do 45-e, naravno preko 21, 3, 6, 87, 78... 00101110110110101...... gurajuci se kroz gomile zainteresovanih turista...
Mimmi koju umetnost UOPSTE ne zanima se smrtno dosadjivala, ja sam bila isfrustrirana zbog tog nasumicnog obilazenja 200 na sat, a dama, dama je uzivala u raju kovanih novcica, slomljenih cupcica i polovina noseva koji su tamo izlozeni. Ono sto je mene zanimalo, ona je videla milijardu puta. Jednostavno nismo bili dobra kombinacija ljudi za MET. To se jasno pokazalo kada je moja drugarica konacno pronasla "nesto vredno paznje", i puna ushicenja nas pozvala da podeli svoje odusevljenje sa nama. Dama se odvojila od mikroskopskog analiziranja pukotine u jos jednoj posudi, ja od nekog crteza koji mi je privukao paznju kako bismo videle sta je to konacno zainteresovalo Mimi. Plavi tanjir, u sredini ogroman penis okruzen mnogobrojnim, malim, isprepletanim penisima, i svi se oni smeju ka nama. Dama, poznatija kao April Vollmer, umetnica iz NY-a, prijateljica moje profesorke iz Beograda, se kiselo nasmesila. Meni su samo klecnula kolena. Vise nismo isli u muzeje.
Ali smo se zato bacili na drugu vrstu uzivancije :)
Bruklinski most je bio divan i prilicno bezbolan izbor. Sumrak koji nas je uhvatio nam je omogucio da vidimo most u punoj lepoti i pre i nakon sto su svetla bila upaljena. Vetar nas ni ovde nije stedeo tako da smo jedva docekali da se docepamo druge strane i zarijemo sekutice u bostonsku krem krofnu, cudo pred kojim se kalorije ne broje :)
Nakon NYC, otisla sam u Vasington, na jos vecu zimu gde sam smislila da je divno da setam sto vise mogu tako da su mi ledenice tekle venama, ali mi se koriscenje metroa cinilo kao nepotrebno zavlacenje u podzemlje u tako lepom gradu kao sto je DC. Monika, devojka kod koje sam spavala je bila preslatko ljudsko bice, toliko zainteresovana za sve, komunikativna i jednostavna da je tih 4 ili 5 dana u Vasingtonu bilo i vise nego prijatno iskustvo. Tamo sam i jela neke od najboljih obroka u SAD, po Monikinoj preporuci, uglavnom americku verziju meksicke kuhinje- moju omiljenu :D. 
Pokusavam da privedem blog kraju pa da samo u kratkim crtama navedem sta se u stvari desavalo kako bih (po mogucstvu, relativno skoro) mogla da nastavim malo opsirnije. Dakle, iz Vasingtona sam imala let do Atlante, gde me je sacekala Maddie, moja najdraza Amerikanka, i onda smo zajedno nastavile put do Chatanuge, njenog rodnog grada. Njen tata je u jednom trenutku svog zivota smislio da zivot u gradu nema smisla, tako da je Maddie prakticno odrasla u njihovoj kuci na vr` planine, pored Chatanuge. Predivna priroda, shuma, cist vazduh, pogled, fenomenalna kuca, ljubaznost kojom su me docekali i neodoljivi sharm njhova 2 psa i 2 macke su ucinile da ovo malo, uvrnuto mesto ostavi najdublji trag u mom srcu. Maddie je dusha, drago, drago bice, koje je ucinilo da sve bude posebno, carobno i neponovljivo, i to joj nikada nece biti zaboravljeno.
S obzirom da je 2 am, i da sam ja iz nepoznatog razloga u sred rada uzela da pisem blog, bilo bi dobro da sad i prekinem to da radim.
Danas je divan dan, 11. februar, moj polu-rodjendan. Idem da slavim :)
Do skorog citanja
<3 m
